Učiteljica Rosa

Učiteljica Rosa, išao sam I razred osnovne škole, povela je razred na izlet, na brdo u i ponad Kotor Varoši, na Rujiku, brdo je takvo, malo u stranu pa odozgo možeš vidjeti jedan dio grada drugi se ne vidi, od brda.

Ako se popneš na Kotor, drugo brdo na drugoj strani onda opet ne vidiš drugi dio grada, od Rujike.

Tako su dva brda u jednom gradu zastirala jedno drugom pogled.

Ja sam bio mal i kao malen znao sam uvjek šta se iza brda valja, rekao je i to moj babo kada sam bio u naninom naramku a nana to meni ispričala.

“Eno šokačke crkve’. dreknu Pero.

Učiteljica Rosa, vrisnu i pogleda u Peru, Pero je rukom pokazivao prema crkvi, toranj crkve se s izvijao dolje a ja sam tražio pogledom da vidim svoju kuću.
Rosa, manja skoro od svih nas iz razreda, zacrveni se u licu, brzo priđe Peri, skloni mu ruku :”Jeste šokačka”. povika još jednom Pero.

“Ko te učio tome, ko te učio”- vrisnu učiteljica:.????

“Moj tata Đoko “. mirno odgovori Pero koji je jedini u razredu dok smo vukli crte u tekama vukao kvrgave crte i pocinjao pisati kvrgava, ćoškasta slova. Bio je malo pirgav u licu.

“Ma ne kaže se tako dragi Pero “. “Kaže se katolička crkva”
“Kaže se”. Reče Pero u prvom razredu osnovne škole.

“Reci svom tati da sutra dođe u školu a ja ću mu poslati poziv”. “ Djeco, izlet je završen”.
Došao sam kući, poslije izleta. Nisam ni pitao da jedem, nana je sjedila na podu i prala sude u vanjgilu.
“Šta radiš nane:. Upitah. “Evo spominjerm svog oca što me stekao:, odgovori nana. “I što vas vas babo ostavio da deveram sa svima vama’. :”Hoćeš li jesti, jesi gladan”

Nisam”, odgovorih, “hoću nane da ti ispričam nešto šta je rekao Pero.

“Čiji Pero”, uobičajeno pitanje je u Bosni, tako i kod moje nane, ja to znam iako sam malen.
“Đoke podvornika u školi”.
“Onog Vlaha iz Podosoja . “Ja, znam”, reče majka :”bili smo komšije, naše selo i njihovo selo su bili jedno do drugog”
Ispričah događaj, iz grada, s Rujike, i Pero i ja smo rođeni u Čaršiji, parosnici smo, poslije doseljavanja naših sa sela u Čarsiju. Tada nismo bili ni rođeni.

Poslije moje zive priče majka stade :” Tvoja učiteljica Rosa je Srpkinja, Pero je Srbin ali se to ne smije i ne valja govoriti. Nemoj to da bi ti slučajno kome rekao.To ne valja, to je grijeh. Hrvati su šokci ali se to nipošto ne smije reći, Srbi su vlasi ali ni to se ne smije reci nikome i to je sramota.

Ja ponekad lanem u kući ali i to ne valja ali smije se u kući, ne smije nikome na vani. Zato je tvoja učiteljica ustavila Peru”.
Ja je pogledah, razmislih malo i upitah :”A kako se zovemo mi, mi muslimani.

.Nana u istom trenu promijeni izraz lica, pričala je kao nezainteresovano, podiže glavu, dimije oko nje, pri ustajanju s poda ,
zaigraše, emenija na glavi, priđe mi, uhvati me za uho i ljutito prosikta :”Balije !!!”

“Marš sada u sobu i uči, uzmi knjigu. “Pusti me: !!!, prociktah. Nana pusti. Uhvatih se za uho posto ga zavrnula, uđoh u sobu, uzeh knjigu i ispod kreveta izvadih crtani roman o Kanzas Kidu, stavih ga među korice knjige u sredinu i gledam :”Kanzas Kid izvadio dolar iz džepa, baci ga u vis i govori :”tura-jazja:, ako padne tura, idem u ašćinicu da potrošim zadnji dolar”.
S vrata ulazi nana :”Učiš li”. “Učim”, rekoh.

Nana je bila nepismena žena, školske knjige je znala po boji korica, tačno koja je koja ali nije vidjela crtani roman u sredini, odlično se razumjevala u Vlahe, Šokce i Balije, ja još nisam.

Istom sam osunećen iako me učiteljica Rosa pitala na izletu, kada sam se vratio u školu, za heftu :”Što te nisu obrezali ranije ?”
Moja nana je bila jako obrazovana i tako, pismena žena.

IV razred-

Za portal www.pravisavjeti.info piše: Helem Beg