Uživa Bošnjo u USA

Pitaš kako sam dospio do zatvora u Americi, jarane.

Prijavili me žena i djeca!

Vjerovao ili ne.

To ti je bilo nekako… ovako.

Zovu mene jedan dan iz škole, kažu, mali ti dobio sindrom.

Od koga, reko’, pizda im m…..a ona drogeraška, mora da su donosili inekcije u školu. Šta je fasov'o ?
ADHD, kažu.

Noge mi se odsjekle.

Hoće li preživjeti, kukam ja po školi, gde je da ga vidim, na šta li mi dijete liči?

Konačno ga dovedoše, njih petero, direktorka, garava kao odžak, pa još neka debela rospija, valjda medecinska sestra, pa policajac, pa vatrogasac, i još neki mali iz starijeg razreda, neki naš iz Zenice, da mi prevodi, da bolje razumim, ko biva ja ne znam dobro engleski.

Vidim ja mali mi zdrav i čitav, nije se osuo, ma kao normalan.

On ti, kaže debela, ima ADHD.

Ma, šta vam je to, skočim ja, govorite više, ako Boga znate!

To ti je, kaže ona garava, Attention Deficit Hyperactivity Disorder.

Okrenem se ja onom malom iz Zenice, šta, reko, ova kaca Boga ti laprda, čime se zarazio?

Ma, veli, nije to zarazna bolest nego je Ekrem nemiran u školi, jurca po hodnicima, skače po klupama, zeza svakog, hoće se i namirisati.

Laknu mi. Molim te, prevedi im da ništa ne brinu, izliječiću ga ja čim stignemo kući. Nećeš ga ti liječiti, skoči ona debela, imala je brat bratu dvjesta kila samo u guzicama, i još toliko u dva stomaka ispod stomaka.

Imamo mi ovdje lijekove, kaže, terapije, psiologe, sociologe, mi ćemo njega srediti. Ništa vi ne brinite, draga gospođo, znam ja, reko, jednu zaista dobru terapiju iz Bosne, naučio sam je od rahmetli babe, on od njegovog babe, i sve tako.

Ooo, intrsting, kaže direktorka, ta terapija je kod vas u Bosni neka tradicija, sa koljena na koljeno? Nije, reko, kod nas je to sa bubrega na bubreg.

Ma nisu prošle ni tri hefte zove onaj mali iz Zenice. Šta je, reko, sad? Kakav je sad belaj? Sad je, kaže, u pitanju OTIZAM.

Ma, kad se i u to uključilo pašče jedno?! A priprijetio sam mu da se mane politike i tih gluposti, komunizma, budizma, patriotizma, otizma, svega. Ko ga je na to nagovorio? Mora da je onaj Ćamilov taksista Faruk.

Nije to to, kaže, to ti je opasna bolest, bleji u prazno, gubi se, ne prati nastavu, potpuno odsutan i tako. A to je to, reko. Opasna bolest, veliš. E ovog puta ću ga ja izlječiti za sva vremena i to od svih bolesti!

Tako ti je to u Americi, moj jarane, sve je bolest. Ako ne hodaš kako oni misle da treba, ako ne pričaš, ne slušaš, ne spavaš, ne jedeš, svemu odma daju ime, pa skraćenicu i… nema ti više spasa.

Od ljekara do ljekara, ne možeš ih se više nikad kutarisati. Svaki dan u apoteku kao u menzu i uzimaš lijekove za sve moguće skraćenice – ADHD, MRSA, AIDS, AVNOJ, SUBNOR, KFOR, ma ima ih mali milion.

Išao ja na neke preglede i poslije zove taj famili hećim da hitno dođem kod njega. Moraš, kaže, odmah početi piti lijekove za holesterol. Šta, bolan? Holesterol ti je, kaže, 215. Pa, reko, i prošle godine mi je bio 215 pa si rekao da mi je u granicama normale. E, kaže, to je bilo prošle godine.

Sada su stručnjaci pronašli da je normala 200 a ne više 220, pa je tvoja situvacija sada kritična, hitno moraš početi piti lijekove. Jeb'o mater te si ti normalan, reko. Prije šest meseci si mi sa istim nalazom rekao da sam zdrav kao dren, a sad kažeš da sam u kritičnom stanju!

Pa, ko je ovde lud, čovječe, ti ili ja! Stručnjaci su, kažeš, tako odlučili. Ma jebem ja i tebe i te tvoje stručnjake, mijenjate to svakih šest mjeseci samo da bi apoteke zgrnule pare, a i vi sa njima. Neću ih piti pa makar crko. Nosi ih materi!

Mafija je to, jarane. U mene se žena bila u to ufurala, pila svaki dan po 28 lijekova. Samo vidiš po cijeli dan trza glavom nazad. Pa je poslje neko nagovori na onu makrobiotiku. Ja, tog belaja.

Počela da donosi neku travu u kuću, neku crnu rižu, oči joj se vako ukosile, neke smrdljive supe, istopila se, nemaš je za šta uhvatiti. Navalila na mene svaki dan, pusti tu, kaže, kafu i cigaru, što će ti rakija, nije to zdravo. Meso, hljeb, baklave, tufahije, sve to treba izbaciti.

Slušam je i ne mogu da vjerujem svojim ušima. Čuj, izbaciti baklave i tufahije, pa čime ću se, reko, zasladiti poslije ručka? Treba, veli, da jedeš voće.

Voće? Ma, gde ti je to, reko. Šljive bezukusne izgledaju kao jabuke, jabuke kao bundeve, kruške mirišu na banane, jagode imaju ukus trešanja, sve se izmiješalo, sve raste u svako doba godine, dana i noći, ma koje crno voće, neka ti ga jede babo.

Vrnem se ja jedan dan iz fabrike gladan kao vuk a na hastalu u tanjiru nešto crno, tanko, ubuđano, uščulo se, Bože ubrani.

– Ðe ti je pita, reko?
– Ručak je na stolu, kaže. I pokazuje na ono.
– Šta ti je, reko, to?
– To su, kaže, alge.
– Kakve alge?
– Japanske.
– Odakle ti to, reko.
– Iz mora.
– Šta ima za jesti?
– Pa to, kaže.
– Šta to?
– Alge. One su vrlo zdrave.
– Pa ako su tako zdrave zašto nisi nikad vidjela Japanca većeg od metar i po? Moj Ekrem im može svima pitu sa glave jesti.
– Al’ su zdravi.
– Čuli ti šta te ja upita? Ðe ti je pita?
– Šta će ti, kaže, pita, od nje se goji.

Pita se, kaže, neće više jesti u ovoj kući. Sir nije dobar za holesterol, meso se ne vari ni za heftu, vruće tijesto… nije više stigla reći ni jagnje, dofatio sam je za grlo i počeo daviti.

Utrča mali odnekle kad je čuo da ona zapomaže pa dofatih i njega, pa sve o jednom trošku. Oderem ih oboje od batina, onako po pe-esu, kao što je babo mene mlatio. Ruke su me zaboljele.

Al’ da vidiš sutra belaja. Vratio se ja sa posla kad pred kućom čeka marica. Izađoše njih dvojica, zabicili ko dva vola, opasali pendreke i pištolje oko sebe, jedan sav pjegav, žut i debel, a drugi isto debel al’ crn ko đavo.

– Jeste li vi, kaže onaj žućo, mister Mujo Mujić?
– Nismo, reko.
– Kako , kaže, niste. Daj dokumente.

Dam mu ja vozačku.

– Kako, kaže, nisi kad ovde piše Mujo Mujić.
– Ne piše tu, reko, Mujo Mujić, ti ne znaš čitati.
– Nego šta piše?
– Pise Mujo Mujtić.
– Pa, jeste li to vi, kaže?
– Jesmo. Izvolite, šta treba?
– Jesi li ti ovom malom otac? I pokazuje ne Ekrema.
– U mene žena kaže da jesam. Šta je ugursuz sad uradio? Razbiću ga!
– Nije, kaže, ništa uradio, nego otkud njemu masnice po cijelom tijelu?
– A tooo, bi mi lakše, sve je u redu, reko, te šljive sam mu ja napravio.

Baš sam ga juče dobro izudarao.
– Znači priznaješ da si ga tukao, uskoči onaj garavi.
– Čuj, tukao, ma odrao od batina.

Njih se dvojica zgledaše pa kaže onaj žuti, odma će te poći s nama.

Ðe, reko? Kod sudije, kaže, pa u zatvor. Optuženi ste da ste tukli dijete. Ma, šta je vama, jeste li vi normalni, nisam ja tukao ničije dijete, samo sam izmlatio mog Ekrema. Ko meni može zabraniti da bijem vlastito dijete kad god hoću?

Bijem ga redovno, bije ga u mene žena, bije ga u mene amidža, dajdža, bijo ga je i Abaz, nastavnik matematike, Zuko, nastavnik muzičkog, nena Fatima, rahmetli dedo Huso, nema ko nije, i sad ti meni kažeš da ga ja nemam pravo biti! Pa ko će ga onda mlatiti?

– Ne treba niko da ga bije, kaže odžačar, sa djecom treba razgovarati, lepo im sve objašnjavati, biti sa njima kao drug. Ovo je Amerika, demokratija, svako ima pravo da kaže i radi sta hoće, i niko nema pravo da ga zato bije.

– Ma, sit sam ja te vaše demokratije, zato vam i jes’ sve bankotiralo i cijeli ste dunjaluk pokrali i o jadu zabavili. Da se znao domaćin i ko koga treba da bije ne bi danas cijeli svet bio na belaju.

– A dobili smo takođe i prijavu da ste silovali kamilu.

Ja se šokir'o!

– Kakvu ba kamilu, ko je silovao kamilu, jes’ ti ba normalan čoveče?

– Vašu suprugu.

– Ma, misliš Ćamilu, jebem te nepismena. Ko kaže da sam je silovao? Kako možeš silovati vlastitu ženu? Kakvi ste vi hajvani, čovječe Božji!

– Ona kaže da si je silovao prošle sedmice.

– Ko je ba silovao ? Ma, sama tražila!

– Jesi prva dva puta. A treći put joj, kaže, nije više bilo do toga.

Ja se obeznanio. Umalo me nije šlag trefio. Šta da ti više pričam.
Objavio Amir Hotich  amibosna.blogspot.ba