Moja Kadire

Autorica:Ramzija Kanurić-Oraščanin

Kadire je silom prilika mirovala i sejrila svoje male sabije!

Sunce se provlačilo kroz pendžersko okno, milujući malehnu Salihu koja je nesvjesno otvarala usta tražeći nešto da pojede, otvarajući oči kojima ništa nije mogla razaznati i privikavajući se polahko na ovaj dunjaluk.
Iznemogla Kadire gledila je u svoju curu i onako u sebi pomisli:“Ćeri moja, neka te prati sva sreća ovoga svita! Neka te belaji mimoiđu i budi mi zdrava i vesela!“ – dok je u sebi izgovarala najlipše želje, dotle je Zejnil najakarijo vatru i stavijo limeni lonac pun vode da se grije.
Treba se okupati i djete i mater i vajika za nješto treba mlake vode kada imaš male sabije u kući. Salih je već odavno otišo po svoju Halimu i mlađu ćer da pomognu djeci u ovim finim i pomalo teškim trenucima.

Dok je Kadire silom prilika mirovala, bojeći se da ne uzburka ponovo bolove u trbuhu, dotle je Salih gazijo brzim koracima prema kući ko da na zemlju nestaje. Želijo je prvi da ugrabi muštuluk od svoje Halime, koja je zabrinuto iščekivala svaki dan da joj se ćer porodi.
Dok je brzo pravijo korake, sunce ga je peklo po njegovoj proćelavoj glavi a rumenilo mu njeko izbijalo po obrazima. Uz brze otkucaje srca koje je na silu slušo, bojo se jadnik da ga neće strefiti kakva srčana bolest i da mu uskrati ove lipe trenutke sa porodicom.

U takvim mislima pogleda ispred i soči staru Zulejhu kako mu ide u susret.
Onako nerado pomisli u sebi:“Bog ti sudijo kud si baš sade morala naići? Neću te se šale otarasiti a moram što hitrije gaziti korake?“
Kada ga beštija ugleda, lipo joj oči zagraktiše, stade na licu mista i prozbori:“Da nejma kakve novice, lipi Salihe? Nješto si se sav zarumenijo? Kaži Zulejhi i nama će ti biti lakšnje!“ – pričala je brez srama i gledila Saliha pravo u oči.
„De ženska glavo okani me se jednoč! Kraj tebe insan nemere rahat proći a da ga ne napadneš? Ti si njeka opasna vještica i od svakva si belaja!“ – Salih se izdreči na nju, u namjeri da ga se okani.
Nemere Zulejhu ništa umiriti, ona dalje po svom nastavi:“Dinami si ti posto i brezobrazan prema meni! Vriđaš me, na pravdi Boga! Da imaš nješto važno za reći, pofalijo bi se ti nama! Nemere u tebi ništa ostati ko ni u meni? Nego, nejmaš ništa za preniti, jel tako? Zato si u behutu? Gledim u tebe, samo što se nisi izvrno po ovom prašnjavom putu?“
„E vala kada me vučeš za jezik, baš da ti i kažem rospijo jedna! Hoću na sav glas da ti se pofalim da sam dobijo unuku i da su joj dali ime Saliha! Birali bome ime da sliči mome imenu! Eto, jesi sade čula!“ – onako sav sretan je izgledo Salih, dok je biflo u oči beštiji Zulejhi.
„Drago mi je samo tako, što mi reče ovo iz brka u brk! Jutros bome imala sam išaret njekakav da sam ustala na desnu nogu i nama ću produžiti do svoje druge Ćamile! Nemerem izdržati i moram joj sramočiti sa ovim što sam čula od tebeka!“ – trljala se Zulejha po obrazima i brzo fuknu kraj Saliha da što prije istrese ovo iz sebe.
Salih ostade nim i netremice gledijo je za Zulejhom koja odleprša da priča novicu na sav glas koju je čula iz prve ruke.
Salih odmahnu rukom i produži dalje, pomalo ljut na sebe što ga je ova beštija izvukla da joj sve pohaberi. Ali ono što se prosulo iz njegovi usta, nemere se nikada više vratiti i tako u mislima stiže i do kuće.
Ispod lipe svi su sjedili i čuo je gromki smijeh koji je stizo lipo do njega. Malo zastade ispred nji, odahnu i pogledom je išo od jednog do drugog.
Halime nije mogla izdražati njegovu tajnovitost već dodade:“Što si Salihe tako miran? Znam da se čuješ njekada iz daleka kada prilaziš kući. Ili žviždukaš, ili se smiješ sam sebi, ili nas zoveš a sade nam lipo njekako tuhafli izgledaš? Da nije šta bilo Kadiri? Kazivaj bolan, evo sva sam se preznojila!“
Salih je malo zastajkivo, mučijo ih i gledijo ih ispod očiju i onda poče:“ Samo ću vam reći da sam sretan! Rodila naša Kadire žensko i nadili joj ime Saliha!“
Svi su vrisnuli od dragosti, zgrljapili se oko Saliha i Halime ko pilići oko kočke.
Salih se malo nakašlja da bi ga slušali i krenu:“Husnija nama faćaj konje a ti Halime spremaj babinje i krećemo kod djece. Natrpaj svačega, nemoram ti ja govoriti šta sve treba. Žensko si, i znaš šta im je najpriče. Ići će sa nama i Sebile, da pomogne ovi dana našoj Kadiri!“
Svi su dobili naredbu šta trebaju uraditi a Salih je malo zadrimo pod lipom i počo i hrkati. Dok se Salihu oči same sklapale od njekog umora, dotle je škorava Zulejha zastajkivala kod svake kuće i pričala iz prve ruke sve što je čula.
Ugleda izdaleka ispred drugine kuće i Ćamilu i njene ćeri i lipo joj bide drago da će joj moći sasuti sve u lišce. Kada su je sočili, okrenuše glavu na drugu stranu, ali neda se Zulejha smesti, već pravac zastade kod nji i nama čučnu.
Nije šćela sjesti i onako podrugljivo nastavi:“Znam ja fahrije jedne da vi mene nemerete viditi očima a baš mene briga! Svratila sam samo da vam nješto lipoga prenesem! A bome treba da vam bidne i drago. To ti je sin i želiš da čuješ sve lipo o njemu!“ – otezala je Zulejha priču i ispod oka mjerkala rospije da vidi kako će se ponašati.
Ćamila se vrcnu i upita:“Jesi ti ikada nješto pametno pričala? Od tebe insan samo može čuti belaje i laži? Niko te nemere viditi očima!“ –razjapurena i vrlim glasom je pričala svojoj drugi.
„Neću ja vas siliti da me slušate! Ode Zulejha dalje, ima ko jedva čeka da čuje!“ – opet ih je sejrila ispod oka.
„De vištenarke kazuj šta je tolko važno! Ali, dobro se pazi, nisam ja zaboravila sve one tvoje spletke od prije. Ako nješto slažeš, dobro znaj da ćeš dobiti po toj suhonjavoj svojoj stražnjici! – siktala je na sav glas Ćamila.
„Vide rospija, kako mi i priti! Baš vam sade ne bi šćela kazati i da mi platite ne znam kolko?“ –tvrdila je pazar stara lopuža i ko fol polahko ustajala.
„Hani, ženska glavo kuda si navrila? Ko slipa si? Kazivaj, već jednoč!“ – nadvila se Ćamila nad samu Zulejhu i galamila oštro.
„Ti misliš da se ja tebe bojim! E sad vala baš neću ništa ti pričati. Ucrvajte se od muke! Lipo vidim kako vam viri muka iz vas!“ – i ponovo se dizala Zulejha da ustane na noge.
„Hajde ćeri ponesi onu svilenu maramu da joj dadnemo! Ona vajika zasluži da joj njeku miloštu učinimo“ – pokazivala je Ćamila rukom ćerki da nama ide u kuću.
„Kad si tako pružite ruke, e vala ću ti sve po redu ispričati. Od slova do slova! I biće ti drago kad čuješ!“ – otezala je jopet Zulejha priču dok joj ne dođe marama u ruke.
Baci joj Ćamila maramu u krilo i Zulejha je zgrabi rukama i nastavi:“Postala si nane, draga moja Ćamila! Kadire rodila žensko! I znaš kakvo su ime nadili?“ – opet je gledala svoju drugu kako se raspada od znatiželje.
„Govori već jednoč, kučko jedna! Živce mi moje čupaš sa tim otezanjem. Ako te svatim nječim, nejmaš posli rašta da mi se žališ! Pokipili su mi živci, samo tako!“ –siktala je i dalje Ćamila.
Zulejha iz svega glasa izusti:“ Lipo su joj ime dali! Dali joj ime Saliha! Šćeli su da bude slično prema njenom babi! Zato što se on vajika brino za nji i zaslužijo je valja mriti!“ – izgovorila je zadnje rječi i na brzinu se podiže Zulejha na svoje slabunjave noge i produži dalje pronositi sudbine, istine i neistine koje je dorađivala po svome i nosila kome su bile naminjene a Ćamila ostade zabezeknuta i pritila je i dalje rukama staroj Zulejhi da će jednoč proći joj kroz šake i da će joj prisjesti sav ovaj njen brezobrazluk…

Fotografija korisnika/ce Ramzija Kanurić-Oraščanin.
Fotografija korisnika/ce Ramzija Kanurić-Oraščanin.
Fotografija korisnika/ce Ramzija Kanurić-Oraščanin.
Fotografija korisnika/ce Ramzija Kanurić-Oraščanin.
 Za portal www.pravisavjeti.info piše: Ramzija Kanurić-Oraščanin