Ajša i Nazif

Ajša i Nazif ispraznili su svoju sobu-i okrečili duvare!

Autorica:Ramzija Kanurić-Oraščanin

 

Jesenje boje lepršale su na požutjelom lišću koje je titralo u zraku, lagahno padalo, i prekrivalo tragove ljeta, mameći i Jusufov zabrinuti pogled kroz uski pendžer njegovih briga. Na trenutak ugrija Jusuf svoju dušu toplim jesenjskim bojama, zatim se okrenu prema svojoj Zuhri i ostalim ukućanima i tiho prozbori:“Idem do svoga ahbaba Saliha-da mu saopćim da će biti prvi kum! A vi se fatite danas posla, dok je vaka hora i usklonite sve oko kuće-neka se vidi da će uskoro veselje!“, i sporo se dizo na svoje podbuhle noge, dofati kaput sa muhlije, na izlazu nazu opanke i iziđe u prekuću.
Usput su i dalje brige kopale po njegovoj umornoj glavi i često bi zastajkivo da predahne i friškog zraka osjeti. U velikim mukama, nije osjetijo ni sunce koje se prelivalo po njegovim izboranim obrazima, ni šume koje su ostale brez svoga ogrtača, ni Salihovu kuću koja je bila stotinjak koraka ispred njega. Kada insana nješto muči-onda ne primjeti ni sam sebe.

Salihov krupni glas trgnu Jusufa iz misli:“Bujrum, bujrum, dostu moj! Kako si mi? Kojim dobrom mi dolaziš? Idemo nama kahvu piti i malo eglendisati!“, dok su na brzinu izlazile ove beside, stisnuli su čvrsto ruke jedan drugom i selamili se od srca.
Vrela i mirisna kahva izmami i fine eglene i prvo će Jusuf:“Nješto sam došo do tebe, Salihe!“
„Kazuj nama, brate!Samo da nije kakav belaj!“
„Ne prizivaj belaje-oni sami dođu…Došo sam moj dostu-da te zovnem da bidneš prvi kum! To nam je svima želja! Moraš nam reći-da znamo, a i ti da znaš!“
Ustade Salih od dragosti i zagrli svog Jusufa sa besidama:“Nisi mi ništa lipše mogo kazati! Tvog Nazifa-volim ko i svog sina! I svi ste mi dragi ko familija!“, dugo su ostali u čvrstom zagrljaju i tapšali se po ramenima.
Kad su otkučili se jedan od drugog, vidili su suze radosnice, koje su čučale u njihovim utonulim očima i javi se jopet Salih:“Jusufe, od sinoć nješto razmišljam o tebi! Ne bi šćevo da ovo krivo svatiš i da se naljutiš na mene! Znam da ti treba dosta para-da to opremiš kako treba, a ono tvoje tele još je malo i šteta ga prodati! Zato ti nudim para-da lipo sve opremiš, a kada prodaš nješto od blaga-vrati mi! Nemoraš žuriti!“

Tišina se ispriči između njihove dobrote, a pogledi su zastali na sredini sobe.
Zatim, Jusuf glasno odahnu, govoreći:“Vala Salihe, samo tako si me iznenadijo! Ovo ni rođeni brat-ne bi učinijo! Fala ti i đe čuvo i đe nečuvo! Ti znaš da sam pošten čojk i da ću ti vratiti, a spasijo si mi pola teleta!“, i ponovo skoči i stisnu mu čvrsto ruku.
Salih je otišo u drugu sobu, donese pare-koje Jusuf pospremi u prazan novčanik i ostavi ga u unutrašnji džep kaputa. Eglendisali su ahbabi dalje o svemu i svačemu i na kraju rastaše se uz obećanje da će se viditi ako Bog da u subotu.
Pripreme su bile na obadvi strane, a kod Jusufove kuće svaku noć su i dalje dolazili rodbina i prijatelji i veselili se do zore. Noć prije piranije nije se dolazilo-da bi ostavili čeljad da se odmore i pripreme za sutrašnji dan.
Nekoliko dana prije, kod Bešira se iskupila rodbina i opremali su kumove i jengije… Strina, tetka, i ujna su sjedile na sred sobe, a oko nji hrpa stvari koje treba zakačiti i pripremiti da se kumovi mogu ogrnuti…

Strina Mevlida je bila glavna za taj poso i shvaćala je ozbiljno šta joj je činiti.
Šćela je da završi prvog kuma i pokaza Đulsi da joj dodaje jedno po jedno…
Raskrili prvo mekahnu deku po svoj sobi, zatim uze špene u ruke i kačila je jedno za drugo, počev od šarenog čašafa, bjele perlonske košulje, peškira, dugački gaća, čarapa i umota sve u deku i stavi po strani. Tako je radila za ostale kumove i dođoše na red i jengije. Za prvu jengiju staviše malo lipše platno, maramu, bluzu i čarape na kraju. Tamo iza podne sve je bilo složito i spremno.

Javi se ponovo strina Mevlida, već pomalo umorna;“Hajde, Đulse, metni ovdi i platna-čime ćeš konje okititi, stavi nama i za obdulju i milošte priji i prijatelju! I onda više nejmaš šta misliti! Ostalo Ajšino ruho je davno već spremno. A bome, ova rodbina što donosi milošte Ajši, sve redaj u budžak i pamti ko je šta donijo-da i ti moreš sutra vratiti!“, čantala je rukama strina ozbiljnog lica i hrapavog glasa.
Haman se počelo smračivati kad su završile i Hasibe im donese vrući vareni kestena da se zaslade i odmore dušu svoju…
Kod Jusufove kuće bile su veće pripreme, i svako je dobijo zapovid šta mu je činiti… Ajša i Nazif ispraznili su svoju sobu, začepili rupe, sa gašenim krečom objelili duvare i dobro pomeli šašavce da ne bi taj dan osramotili se i pado im smet po glavi. Očistili su kuću, i ulipšali onako – kako su najbolje znali i umili. Dođe i taj dugo iščekivani dan i obe familije bile su na nogama, nama ujutro dok se počelo proviđavati.
Bešir je prije na dan, djeci prekričijo da budu ozbiljni i da osvitlaju obraz, jer je to njihova Ajša, zaslužila. Prvim sunčanim zrakama i vedrim nebom dolazila je rodbina da isprati ruhadžije i pomognu-ako ustreba. Muški su prvo iznosili niski orman na četiri noge i stavljali u njega darove za kumove, zatim Halil se pomoli iz kuće sa vunenim dušekom, jorganom, i dva šiljteta su bila na vrhu, a Hasibe je nosila sadžazu, i smotak placeva. Kola su bila puna do vrha… Hasibe, Halil i tetka Fehima, otišli su fino se obući i trebaju već polahko da krenu.

Đulse je hodala tamo-vamo po avliji i sve su joj nješto noge dršćale od žalosti za svojom ćeri-koja je prva obradova, ali prva i okahari, dok je Bešir iz podruma vodijo dorate koje je prije na dan uglanco češagijom i svaka dlaka se svitli na njima… Pofaća konje,
okiti ih šarenim platnom kojim se vjetar igro, a rupčić prikači za kandžiju. U tom se pomoliše Hasibe, Halil i tetka, fino spremiti i nama su se verali na prednji dio kola… Puna avlija komšija i rodbibe je iščekivalo da krenu ruhadžije i da ih isprate sa mahanjem ruku u zraku.
Na odlasku, Bešir dade zadnje upute djeci i mahnu im da krenu…
Na prednjem djelu kola, Halil se upečijo sa svojom sestrom, čvrsto držeći kajasa u rukama, osluškujući zvona koja su odjekivala u daljini i mamila znatiželjne poglede komšija koji su zastajkivali i pozdravljali ih sa rukama uz želju da njihove fine beside prenesu mladencima, koji će od danas krenuti svojim stazama koje ponekad i neće biti prohodne-već svojom ogromnom ljubavi će krčiti put pred sobom…
Bešir i Đulse dugo su ostali u avliji i osluškivali iz daljine zvona koja odjednom utihnuše kao i njihove beside koje su čučale u grlu i nisu mogle ni tamo-ni vamo…

Fotografija korisnika/ce Ramzija Kanurić-Oraščanin.
Fotografija korisnika/ce Ramzija Kanurić-Oraščanin.
Fotografija korisnika/ce Ramzija Kanurić-Oraščanin.